Te davne 1962. godine, u septembru mesecu, Guča je po drugi put postala centar narodnog veselja. Nošeni uspehom prvog sabora, na krilima lepe reči koja je posredstvom štampanih medija i Radio Televizije Beograd obišla tadašnju Jugoslaviju, organizatori su odlučili ne samo da ponove svetkovinu, već i da joj utkaju put u vanvremenski život i tradiciju koja će nadživeti i njih i prve saboraše.
Posetioci su u Dragačevo pristizali sa svih strana, a trubačkom nadmetanju priključili su se i neki novi orkestri.
Iako još uvek lokalnog karaktera, drugi Dragačevski Sabor je privukao čak 15.000 posetilaca, što je za te prilike i malu varoš kakva je Guča izuzetno veliki broj. Trubačko veselje je bilo prožeto takmičarskim duhom i navijačkim nabojem saboraša koji su bodrili 6 orkestara. Dakle, ovaj put je konkurencija bila oštrija, a i orkestri su imali vremena da se bolje pripreme i navežbaju kompozicije koje će ukrstiti sa konkurentima boreći se za trenutak slave. Niko nije ni slutio da će pobednici, ali i takmičari biti upisani u istoriju jednog velikog festivala, a njihova imena će biti zabeležena i čuvana u Muzeju Trube i zauvek uklesana u mermernu ploču koja beleži samo najveće.
Već na početku je sve ukazivalo na nastanak jedne velike tradicije takmičenja koja će iznedriti velika imena trubačkog majstorstva i neke nove zvezde. Nagrade i trijumf su dali još veći podsticaj neukim trubačima da više vežbaju i na taj se način izbore za počasno mesto na pobedničkom postolju. Najveće pozdrave i podršku su dobili dragačevski orkestri, koji su sa ponosom predstavljali svoj kraj. Na sve strane se vodila polemika o tome ko će biti ovogodišnji pobednik.
Ovu svečanost je svojim prisustvom posebno uveličala Olivera Marković jedna od najpopularnijih i najlepših glumica toga vremena, čiji je zadatak bio da lično uruči nagradu najboljem trubaču. A to je za seoske muzičare bio razlog više da se pokažu u najboljem mogućem svetlu.
Takmičenje je otvorio pobednik prvog sabora Desimir Perišić koji je zajedno sa svim učesnicima odsvirao melodiju “Sa Ovčara i Kablara”, kojom je najavljen početak ceremonije. Orkestri su se menjali na improvizovanoj pozornici kraj reke Bjelice. Jedan od takmičarskih orkestara je bio i Orkestar Radovana Babića iz Milićevog Sela kod Požege. Iako orkestar postoji već 12 godina, posle dugačke pauze ponovo su se okupili pred sam Sabor i za kratko vreme uvežbali takmičarske kompozicije. I dok su zvuci trube odjekivali obroncima Jelice Momiru Đuriću, bubnjaru ovog orkestra, se desio nesvakidašnji peh. Bubanj je pukao tokom nastupa. Iako je u momentu pomislio na podsmeh publike i bruku u svom selu, stoički je odsvirao melodiju do kraja, kao da se ništa nije dogodilo.
Za najbolji orkestar je proglašen orkestar Radojka Arnautovića iz sela Tubići kod Kosjerića, dok je titulu najboljeg trubača odneo Radovan Babić. Nagradu za najbolji orkestar je dodelio predstavnik Ilustrovane Politike iz Beograda i to u znaku bubnja koji je specijalno za ovu priliku napravljen od jareće kože. Prilikom izrade pobedničkog bubnja pomoć je pružio i džez muzičar Spasa Milutinović. Tradicija dodele pobedničkog bubnja sa pobedničkim natpisom, postoji i dan danas.
Kada su Radovana, kao trubača pobednika, pitali u selu kakav je bio osećaj primiti nagradu od Olivere, kroz osmeh je odgovorio da je veću tremu imao zbog poljupca i čestitke slavne glumice nego zbog takmičenja. Milijan Joković Belja, član Radovanovog orkestra, je najboje opisao radost i sreću trijumfa rekavši: „Došlo mi je bilo da zasviram juriš od sreće!“ (Ilustrovana Politika br. 203).
Te večeri trubački vatromet se nije stišavao. Dragačevci su bili nezadovoljni odlukom žirija i bilo im je teško da se pomire sa tim da su nagrade uzeli trubači koji nisu iz njihovog kraja. U znak protesta su na ramenima nosili lokalne trubačke zvezde: Srećka Obradovića i Desimira Perišića. Publici se posebno dopalo muziciranje virtuoza Srećka, inače po zanimanju krečara, iz obližnjeg sela Rti. Pobedniku Babiću i njegovim trubačkim saborcima to nije smetalo. Rekli su da razumeju Dragačevce i da bi isto tako bilo i u njihovoj Požegi. A u Požegi sledećeg dana slavlje… Trubači su ponosno išli kroz grad, a za njima povorka srećnih meštana. Ljudi su izlazili iz kafana, radnji i okupljali se da ih slušaju kako sviraju. Deca su donosila cveće, a kod ponekih ljudi su se pojavile i suze radosnice. U Milićevom Selu vest o pobedi se pronela putem telegrafa. Na ulazu u selo je bio postavljen transparent: “Evo nam trube!”. Najponosnija u selu je bila gospođa Stana Babić, supruga pobednika. Na začikavanje seljana je odgovorila da nije ljubomorna na poznatu glumicu, uz komentar: „Imala ga je i rašta ljubiti“.
Pored takmičarskog dela u Guči su se održale razne smotre narodnih običaja u cilju da se pokaže tradicija Dragačeva i gostoprimstvo ljudi iz ovog kraja. Kao i prethodne godine birala se najlepša narodna nošnja, al ovoga puta u 4 kategorije. Za najlepše odevenog starca je proglašen Krstomir Sretenović iz Rtiju, dok je najlepšu narodnu nošnju imala starija gospođa Razumenka Janković iz Kotraže. Najlepše obučen momak u narodnoj nošnji je bio Dragomir Davidović iz Goračića, a u kategoriji najlepše odevene devojke pobednica je bila Zlata Živković iz sela Rogače.
U varoškim dvorištima, školama i kafanama su se pekli prasići i jaganjci. Najtraženije piće je bila šljivovica iz dragačevskog sela Milatovići, koja se pila specijalno za tu priliku. Na vašarskim tezgama su se kupovale razne potrebštine i brojne druge stvari, kao uspomena na saborske dane.
Saboraši su se rastali uz pesmu i igru, a nezadovoljni navijači su oslazili svojim domovima u nadi da će sledeće godine titulu najboljeg poneti njihov omiljeni orkestar. Iako broje dane od sabora do sabora, trubačima se tu posao ne završava. Uz radove na njivama i u polju, nastavljaju da vežbaju i muziciraju na brojnjim slavljima i vašarima. I tako sve do sledećeg sabora kada će obući najlepšu nošnju, odsvirati pesmu u pozitivnom strahu da se ne obrukaju i sa svojim inatom dati sve od sebe i upisati se u knjigu pobednika.
Pored pobede, kao najvećeg trubačkog sna, još jedna velika želja se te davne 1962. godine raširila Dragačevom: izgradnja puta Čačak – Guča, preko planine Jelice. Svi posetiloci su bili istog mišljenja da festival ima veliki potencijal zbog svoje neobičnosti i autentičnosti i da to treba iskoristiti. Vest o veselju i utiscima iz Guče proneti što je dalje moguće.