Marko Trnavac o svojim prvim trubačkim iskustvima i zašto je Guča posebna

Počeo sam od svoje petnaeste godine i u to vreme sam bio prvi trubač u mom kraju. Uvek mi se dopadao taj zvuk i bio sam uporan da naučim da sviram. Prvo sam sam svirao, a potom sam osnovao orkestar koji je bio najmlađi orkestar na Balkanu. Još uvek se sećam prvih nastupa, a za desetak godina proputovali smo Evropu, Ameriku, pola sveta smo prošli i stekli smo neverovatna iskustva i što se muzičkog napredovanja tiče, ali i životna iskustva.

Vredno smo radili, svirali na raznim takmičenjima i nastupali širom sveta, a nagrade su se nizale. U Guči smo bili višestruki pobednici u kategorijama omladinskih orkestara, što je od početka donosilo i odgovornost i obavezu da napredujem i da budem što bolji. Naravno, o nagradama na Saboru trubača svaki trubač mašta, ali se do njih stiže radom i kvalitetom, a svaka nagrada je korak bliže onim prestižnim. Verovao sam u sebe i uvek imao dobre kolege u orkestru, pa smo tako i postigli uspeh i ostvarili snove.

Sabor u Guči ima nešto što se ne može lako opisati. Neverovatan je osećaj kada skoro dve stotine muzičara, najboljih među najboljim trubačima stane na binu i zajedno odsvira ”Sa Ovčara i Kablara”. Takmičiti se na velikoj pozornici Dragačevskog sabora trubača je zaista nešto veličanstveno. A Guču jednostavno svi doživaljamo kao svoj dom. U dane Sabora bude u znaku trube i svi se vesele. Stranci se oduševljavaju našom tradicijom i kulturom, naši uživaju uz stare srpske pesme i uz neizbežno kolo. Posebna atmosfera koju ne možete doživeti na drugim festivalima. Bili smo na brojnim manifestacijama, svaka ima neki svoj pečat. Ali, Guča je Guča.