DRAGAČEVSKO KLESARSTVO I KAMEN
Nema pouzdanih podataka od kada datira kamenorezački zanat u Dragačevu, ali se sa sigurnošću može utvrditi da je tokom 18, a naročito 19. veka ovaj zanat doživeo svoj procvat.
To je period kada kameni spomenici počinju masovno da se upotrebljavaju i zamenjuju stara, drvena nadgrobna obeležja koja su bila kratkog veka, a dragačevski klesari izrađuju spomenike za skoro čitavu Zapadnu Srbiju.
Naime, Dragačevo je bogato majdanima kamena peščara, koji je bio izuzetno pogodan za obradu, oslikavanje životopisa i pisanje epitafa u spomen preminulima.
Najviše se koristio kamen iz sela Živica, takozvani tocilaš, peščar sitnorozne građe, koji se lako vadi, sastavom pogodan kako za sitan tako i za krupan rez, a koji dobro prima i drži boju. Čvrst je i otporan na atmosferske promene pa duže izdržava vreme, a boja mu je zavisno od kopa, od žućkaste, beličaste i plavkaste pa do sive. Takvog kamena ima i u selima Krivača, a ti kamenolomi su pripadali porodicama iz sela Rti, Nicovićima i Čikirizima, pa su ove dve porodice prirodno i dominirale u kamenorezačkom zanatu.
Osim na najzastupljenijem živičko – krivačkom peščaru tociljaku, majstori su okušavali svoje majstorstvo i na belom radočelskom mermeru (okolina manastira Studenica), na pepeljastom peščaru iz sela Puhovo i Parmenac, beličastom Kablarcu i crvenkastom bukovičkom kamenu, ljubičastom ljutiku sa planine Vujan ili na kamenu zvanom Konglomerat koji se kopao u suvoborskim majdanima.
S obzirom da je takozvani prekomoravski kamen, sa Vujna, Kablara i iz Parmenca bio rupučastog, ljutozrnastog i tvrdog sastava, nije bio pogodan za sitne i fine ureze, zbog čega je dragačevski kamen bio najzastupljeniji, a dragačevski klesari nadaleko najčuveniji.
OBLICI I DIMENZIJE SPOMENIKA
Gotovo svi spomenici tog vremena, a naročito oni koje je izrađivala porodica Čikiriz, bili su oblika četvorostranog tesanika, bez poklopca, sa ukopanim uzdužnim ravnim površinama na bokovima za upisivanje živopisnih podataka. Te uokvirene tablice bile su ukopane od jednog do tri centimetra, pri vrhu lučno zasvođene pa su dobile izlged carskih dveri i ikonostasnih ramova. Upunjene slovima dosta liče na razmotane ispisane svitke koje drže sveci i vladari na freskama u pravoslavnim manastirima, spomenici oponašaju staroslovenske knjige. Ispisano je i dosta pljosnatih spomenika krstaša, koji su rađeni od studeničkog mramora. Često su seljaci sami kupovali neisipsane mermerne spomenike na ivanjičkim vašarima, a kiridžije su ih dovozile na samarima svojih brdskih konjića u Dragačevo na dalju obradu, popunjavanje tekstom i likovnim motivima. Imalo je Dragačevo i svoj majdan mramora, na Čemernu, pa su seljaci često i otuda dovozili kamen u Čikirize.
Veličinu spomenika, likovne motive, ukrase i epitafe određivali su imovno stanje i ugled pokojnika odnosno njegove porodice. Spomenika ima malih, jednostavnih sa prostim slovnim natpisima, do velikih i bogato ornamentisanih.
Bogatije porodice poručivale su spomenike sa izvajanim biljnim ornamentalnim optočenjima po obodu, izuvijanim viticama sa cvetovima, trolistima i rašljastim uvojicama. Svaka strana, odnosno ivična duljnica imala je različite kombinacije raznoobličnih cvetova i listova. U gornjem delu, iznad eptitafa, poprečna vitica s grozdovima i vinovim listovima, a u sredini između nje i one rubno-čeone, stilizovan je krst, a levo i desno od njega po jedan golub u polulepršu. Pali na vinovu lozu, pritisli kljunom grozd, piju ga u slast.
Visina stubova od dragačevskog peščara najčešće se kreće od 140 do 170, širina od 37 do 42, a debljina od 24 do 32 centimetra. Ima ih, ali su retki i koji nadvisuju i dva metra, a u debljinu idu i do 45 centimetara. Najviši pronađeni spomenik je visok 310, nalazi se u jeličkom selu Pridvorica, a podignut mladiću Petru Živaniću.
Spomenici Krstaši su niži i kreću se oko jednog metra, dok su najniži Krstaši oni izrađeni od radočelskog i studeničkom mramora, a njihove dimenzije se kreću od 85 u visinu, oko 66 u širinu, a duboki su svega pet centimetara.
NARUČIOCI SPOMENIKA
U 19. veku, kada su kameni spomenici počeli masovnije da se izrađuju, i dalje su zastupljeni kod bogatijeg stanovništva tzv golemaškog sloja, onog kome je ćemer bio zadušen zlatnicima i srebrenjacima, pa je bez ustezanja mogao da se izloži povećem trošku oko podizanja nadgrobnih spomenika. Sirotinji koja se jedva sastavljala s grošem i marjašem nadgrobnici nisu ni podizani, a ukoliko i jesu pravili su ih lošiji i jeftiniji majstori od Čikiriza.
U početku spomenici su izrađivani za stočare i zemljodelce, jer drugih zanimanja skoro da nije ni bilo,. Činovništvo i vojništvo se tek zasnivalo, a trgovinu stokom, razne zanatsko-rukodeljske radove obavljali su sami seljaci. Biti marvenokupac, drvodelja, dunđer, terzija ili kovač, još uvek je značilo biti seljak, koji se uz poljodelstvo uspešno samoučki bavi i pomenutim poslovnima.
Ali razvojem države tokom 19. veka selo se počinje društveno raslojavati pa se od govedara i orača izdvajaju ljudi novih zanimanja na šta ukazuje natpis Radosava Čikiriza o kmetu sela Grdovića, Atanasiju Dželebdžiću iz 1863. godine, kojim sinove preminulog naziva meandžijom i učiteljem. Na spomenicima tog vremena mogu se naći i zanimanja poput trgovaca, ali i natpisi koji karakterišu preminulog ka vrlog građanina.
KAMENOREZAC RADOSAV ČIKIRIZ
Radosav Čikiriz, najpoznatiji klesar svoga vremena potomak je doseljenika iz Starog Vlaha, sela Trudova, koje se sve do 1834. godine nalazilo u Turskoj, odnosno u sjeničkoj nahiji, koja je bila izvan Beogradskog Pašaluka. Preci su mu prispeli u Dragačevo početkom 18. veka i tada su sačinjavali jednu porodicu sa Nicovićima.
Rođen je 1823. godine, mešutim ne zna se zasigurno kada je umro, jer njegova smrt ni u jednom protokolu umrlih nije zabeležena niti mu je ko podigao nadgrobni spomenik. No razložno se pretpostavlja da je to bilo u drugoj polovini 1864. godine pošto mu se klesarski potpisi poslednji put javljaju na nadgrobnicima žitelja pomrlih prethodne godine.
Neke veoma bitne podatke, mladi Čikiriz ostavio je o svojoj porodici i familiji na spomenicima pojedinih članova. Iz tih pomena vidi se da su stari Čikirizi prethodno nosili prezime Radovanović i Krsmanović, a Čikirizovi otac i stric bili su Karađorđevi ustanici.
Radosav Čikiriz nije prvi klesar u svojoj familiji, ali je prvi koji je uz svoje ime ustalio zanatsko prezime. Njegov otac Sreten najpre se prezivao Radovanović, pa Krsmanović ali je uz ta prezimena redovno koristio i porodični nadimak Čikiriz, a koji nadimak mu je postavljen i na nadgrobnom spomeniku dodavanjem nakon prezimena reči inače Čikiriz.
Sam Radosav, nikada i nigde nije potpisao drugačije nego Čikiriz, potpunije izražavajući svoju pravu osobenost – visoko klesarsko majstorstvo.
A šta zaista označava reč čikiriz?
Njeno je poreklo do danas ostalo nejasno, nema je ni u jednom rečniku srpskog jezika, a za nju ne zna ni turski jezik. Pesnik Branko V. Radičević joj nije mogao naći trag iako se je njom ozbiljno tragao. U Plavoj liniji života on će polazeći od turskih reči čaki (nož) i čakman (dubiti) izneti nedovoljno ubedljivu pretpostavku da iz njih nekako može izvesti naziv za Čikirize, počto su oni kao nožem dubili kamen.
Radosav je reč čikiriz samo jednom, i to na početku karijere stavio ispred svog imena, kao bližu odrednicu, da bi je kasnije koristio kao prezime.
Mušterije Radosava Čikiriza bili su bogatiji domaćini pre svega, od kojih su neki trgovali, a neki vlastovali. Stočarski trgovci, kmetovi, predsednici pomiriteljskih sudova, deputirci Svetoandrejske skupštine. Ima i zanatlija: drvodelja, dunđerskih neimara, kovača, terzija, abadžija i tufegdžija. Bilo je i vojnika, Karađorđevih ustanika i soldata ustavobraniteljske garnizonije. Na spomenicima se može naći i poneki đak, osnovac, gimnazijalac ili bogoslov. Bilo je i žitelja crkveno-manastirskih porodica, paroha, svjaščenika, svjaščenojereja, postrižnika, jeromonaha i manastirskih nastojitelja.
I sam Knez Miloš ga je uzeo da mu u Gornjoj Dobrinji ispiše nadgrobnu ploču za oca Teodora i uradi natpis na Česmi-čardaku, koji natpis je bio kopija pređašnjeg Čikirizovog natpisa iz Gornjo-Dobrinjske crkve.
Cena Radosavljevih spomenika bila je i do tri puta skuplja od spomenika koji su izrađivali ostali manje dobri i manje čuveni majstori. Na nekim spomenicima ostavio je trag i o ceni usluge, pa je na spomeniku Vučića Vranića, iz Mirosaljaca napisao da je plata kamena 13 dukata, a na mramornoj ploči Popa Radovana iz Ježevice cena je bila 10 dukata.
Poređenja radi, nekako baš u to vreme 1863. godine državni prosuđivači procenili su imovinu oko 15% stanovnika Dragačeva na manje od 10 dukata, a da ih je blizu 40% bilo sa imovinom manjom od 20 dukata. Što znači da bi polovina stanovnika Dragačeva u to vreme morala da proda celokupnu imovinu da bi mogla da plati jedan takav spomenik.
Vredna ruka veoma radljivog Čikiriza za preko dvadeset godina neprekidnog majstorisanja stvorila je preko šest stotina spomenika, za četiri osrednja groblja. A mogao ih je i više uraditi s obzirom da on nije sekao kamen po majdanima već je samo urezivao pisane i crtane majstorije na stubove i krstove pripremljene od drugih prostijih kamenorezaca.
Do Čikiriza je je u klesarstvu uglavnom vladalo autorsko načelo anonimnosti. Njegovi kamenorezački prethodnici ili se nisu nikako potpisivali ili su poneki to činili suviše stidljivo i retko. On je međutim potpuno prekinuo sa tom anonimnošću i svoje je ime kao zaštitni znak upisivao na brojne spomenike. Da li je to činio zato što je tome došlo vreme ili što je kao dobar i profesionalno sujetan majstor mnogo držao do sebe – svejedno je. Jedino je nejasno zašto se negde potpisivao, a negde ne. Stavljao je potpise i na mali biljeg nekoj skromnoj domaćici, a recimo na veliki kameni spomenik čuvenom i vlastoljubivom kmetu – nije. Ima slučajeva da je na nekom groblju ostavio i po sedam – osam spomenika, a samo jedan potpis.
Zbog neredovnog potpisivanja pokatkad je ozbiljna teškoća da se pojedinom njegovim spomenicima sa sigurnošću odredi autorstvo. Osobena likovna tematika, sadržaj i stil natpisa i vrsnoća izrade nisu uvek dovoljno pouzdano merilo da mu se pripišu takvi nepotpisani spomenici. Posebno je teško razdvojiti neke njegove biljege od onih koje je ispisivao poznati kamenorezac Miloš Kovačević iz sela Guberevci sa Jelice.
Pa je čovek u ozbiljnoj nedoumici da li je Radosav Čikiriz zaista radio masivni krstaš dragačevskom protojereju i ikonopiscu Janku Mihailoviću Moleru u Negrišorima., nadgrobnu ploču seoskog urednika Pavla Bralovića kod crkve brvnare u Pranjanima, mramornu stenu Gvozdenije Adžemović, majke popova Adžema u Zablaću.
Veoma je važno osmotriti sadržaj stil i pravopis svega što je Čikirizovo dleto zapisalo, bez obzira koliko je on sam sebi tvorac pojedinih sastava, a u kolikoj meri mu je rodbina pokojnika pomagala. Koliko od njega samog, smisao i način Čikirizovog kazivanja zavisili su od života naroda, odnosno od istorijskih okolnosti, opšte duhovne klime i stanja obrazovanosti u kome se nalazilo srpsko selo u vreme iza oslobođenja od Turaka. Nepismenjen patrijarhalac nije bio samo prost naručilac i isplatilac nadgrobnog natpisa, već i neka vrsta nadahnjivača i učesnika u njegovom stvaranju i neposredni prosuditelj njegove opšte vrednosti.
Čikiriz je prvi spomenjar koji je započeo da rodstvuje narodnički. Obraćao se razgovorni dragačevski protomajstor ljubeznom rodu da pročita natpis groba ovog, da pomene ime moe, da rekne bog da prostii. Sazivao je čitačaki časak u vreme kad je retko koji seljak slova razaznavao. Gostoprimno zvao i molio one koji su znali da čitaju da se zberu oko spomenika i s njega prebesede značenja i poruke neškolovanim zaseočanima. Pisao je priđi bliđe mili čitatelju i pomeni ime moe.
Ostavio je Radosav i zapise koji prikazuju kako se srcem narod prizivao:
Oj premili ljubezni srbski rode, kud itaš, no umoljeno stani, postoj malo ovde i pročitaj ovo malo žitie moe na znanje sve budućnosti svoe (selo Viča)
Priđi mili rode te pročitaj večni spomen, kako pravda o istini radi (selo Donja Kravarica)
Priđi bliže mili srbski rode, kud itaš, postoj malo ovde da razumeš kog je ova mračna kuća zatvorila i od sunca navek zaklonila (selo Guberevci)
Čikiriz je zapravo razvio žitijno nadgrobno stvaranje, jer do njega ono u pravo smislu nije ni postojalo. Shvativši da svaki posmrtni natpis treba da bude svojevrsna biografija, on se već od prvih godina sveoje majstorije trudio da najsažetijim načinom što potpunije iskaže glavninu života preminulih ljudi.
Svojim urezima prekinuo je dugu ćuteću nadgrobnu prazninu, u čije se pokopano vreme zauvek izmakli mnogi naraštajiprethodnih vekova. Postao je i ostao prvi verodostojni govorni, pisani i vajarski iskazivač istorijskog nasleđa, iskustva i duhovne samobitnosti seljaka planinaca koji su živeli na pobrđima između starovlaških planina Golije, Javora i Zlatibora na jugu i najniže moravske zaravni na severu.
Čikiriz je najpre prihvatio, a potom preinačio način izrade kamenorezaca takozvane studeničke škole, da bi prvi otpočeo sve primetnije da napušta i potiskuje tu školu. Odlučivši se za peščar i uspravljene paralelopipedne stubove zgradio je sopstveni stil, a sve je više iz Dragačeva, Moravice i Pomoravlja istiskivao radočelske beličaste mramorne krstaše.
Paradoks je da mu niko nije podigao nadgrobnu ploču niti se sa sigurnošću može utvridit godina njegove smri, kao i da su mala znanja o ličnom životu Radosava Čikiriza čoveku zahvaljujući kome je ostao trag o jednom vremenu i narodu.
Nepoznato je da li se ženio i da li je imao dece, a nedokučivo je kako i je i kada prestao sa životom. Da li je umro ili poginuo? Govori se da je preminuo kod svoje sestre u Premeći, gde je navodno i sahranjen.
Prema kazivanju Ljubomira Čikiriza iz 1923. godne, misli se da su ga ubilo hajduci, otimajući dukate zaradjene od klesanja. Možda isti oni koji su iz pušte, kroz pendžer ubili Gaja Bugarčića, iz Lipnice, a čiji je spomenik oslikao i u eptiafu za njegovu smrt okrivio lopove i hajduke.
Prevazišavši zanatstvo, svojom je umetničkom snagom i strogim estetskim zahtevima uspostavio vladavinu viskokog kvaliteta, čime je snažno delovao na ubrzaniji rascvat i poboljšanje kakvoće kamenorezaštva po Dragačevu, čiji su klesari stalno pred sobom sobom imali sjajan početni putokazni kriterijum, zbog čega je Radosav Čikiriz, iz Dragačeva nosio i danas nosi barjak najboljeg dragačevskog i srpskog kamenoresca svih vremena.
Ovaj tekst preuzet je u odlomcima iz knjige „Kamenorezac Radosav Čikiriz“ autentičnog remekdela srpske istraživačke književnosti, dragačevskog književnika i intelektualca Radojka Nikolića, rođenog u Zeokama. Zbog potrebe uobličenja forme, preuzeti su samo odlomci, a tekst je pretpeo minimalne izmene uz pokušaj da se sačuva sva raskoš i bogatstvo reči i narodnog jezika kojom je ova knjiga napisana.
KRAJPUTAŠI
Pored nadgrobnih spomenika, još jedna karakteristika dragačevskog kraja su spomenici – krajputaši, koji su nastali krajem 19. i početkom 20. veka tokom ratova koje je Kraljevina Srbija vodila za oslobođenje, kao i tokom Velikog rata.
Kao i muška populacija cele Srbije, i muško stanovništvo Dragačeva pretrpelo je neopsivie žrtve tokom Prvog i Drugog Balkanskog i Prvog svetskog rata. Samo mali procenat vojno sposobnog muškog stanovništva se vratio sa fronta, a poginuli su ostali sahranjeni na bojištima, u masovnoh grobnicama Grčke, današnje Makedonije, na Prokletijama i močvarnim plažama Albanije.
Hrabrim borcima izginulim za slobodu, trebalo je podići belege koji bi svedočili o njihovom postojanju i stradanju, pa su s toga podizani uz glavne drumove, da bi ih što više sveta videlo i pomolilo se za smirenje i pokoj duše njihove.
Krajputaši su najzastupljeniji u Dragačevu, gde su pravljeni takođe od dragačevskog peščara, a na njima su oslikani motivi iz života vojnika i opisani lični podaci o životu borca.