Fejat Sejdić, poznatiji kao kralj trube, preminuo je 22.08.2017. godine, nakon kraće i teže bolesti. Njegova slava i majstorstvo ostaje da živi kroz sećanja, uspehe i tradiciju koju je nastavio njegov unuk Nebojša.

Prošao je ceo svet ali je uvek bio vezan za svoje rodno mesto Bojnik, na jugu Srbije, gde je i dočekao kraj života.

Truba mu je bila život, zbog čega je često govorio - Truba traži dušu, neće bez duše da se svira, ne pomažu note ako je nemaš.

Poticao je iz porodice u kojoj se generacijama negovala tradicija sviranja trube. Njegov deda se zvao Rustem Sejdić i bio je trubač u drugoj pešadijskoj diviziji u vojsci Kraljevine Srbije. Bio je nosilac Karađorđeve zvezde i Albanske spomenice. Trubačku tradiciju je nastavio Fejatov otac Kadriju čijem orkestru se pridružio i Fejat kada je imao 14 godina. 


"Truba neće bez duše da svira"


Prvi put je nastupio na Dragačevskom saboru trubača 1969. godine. Ubrzo se vinuo medju trubačke zvezde i poneo mnoge pobede na ovom poznatom trubačkom nadmetanju. 

Svirao je Šarl de Golu, Ričard Bartonu, Salvador Daliju, Titu, Orson Velsu, Zoranu Đinđiću i drugim brojnim poznatim ličnostima.

Čak je nastupio sa svojim orkestrom na Kanskom festivalu, gde su odsvirali melodiju posluhu iako su ispred njih bile postavljene note. Melodija po kojoj je Fejat bio poznat je „Fejatova darlada“ koja se i danas svuda svira. Takođe je ostao po izuzetnoj interpretaciji melodije „Kondorov let“.

U toku svoje karijere je promenio šest truba, s tim što je poslednju predao svom unuku Nebojši koji je sa ponosom svira i uspešno nastavio da vodi orkestar koji se i dalji takmiči u Guči. Fejat Sejdić je svojim majstorstvom sviranja, dao poseban pečat kako Saboru u Guči tako i razvoju trubaštva u Srbiji. U jedno smo sigurni, njegovo ime neće otići u zaborav dok je zvuka trube i trubača koji je stvaraju.


I.M.