Манастири – сведоци српске историје и православне традиције

У току богате и турбулентне српске историје, подигнут је велики број манастира како на територији наше земље, тако и ван њених граница. Посебно се издвајају манастири из долине реке Ибар (Долина Српских краљева), из Овчарско- Кабларске клисуре (Српска Света Гора) и са Фрушке Горе (Војводина).
Реч „Манастир“ потиче од грчке речи „Монастирион“ и има значење „самоутврђење“ односно „самостан“. Представљају стециште за оне који свој зивот заветују Богу и настављају зивот испоснички и у осами.

Манастири су најчешће подељени на тзв. женске и мушке. Поред цркава, ту се налазе и споредне зграде које су у служби монаха, као и обрадиво земљисте, за производњу хране зе потребе манастира.

Од посебног су историјског значаја средњовековни манастири изграђени под ктиторством династије Немањића (1168-1371), најзначајније српске средњовековне династије, чији је оснивач Велики Жупан Стефан Немања (1168-1196).

Данас постоји укупно 212 манастира на територији Србије. Недалеко од Гуче се налази клисура са богатом флором и фауном, у којој је смештен велики број манастира, те се због тога тај предео назива Српска Света Гора. Ово су најпознатији:

НИКОЉЕ – Овчарско–Кабларски бисер

Никоље представља архитектонски скромну цркву, али зато и најстарију у целој клисури. Подигнута је с краја XИВ века и једина је црква из „Српске Свете Горе“ која је у потпуности сачувала свој архитектонски облик из средњовековног доба. Ту се налазе многи списи од велике историјске важности, као што су Никољско и Каранско Јеванђеље. Постоје записи да је у Средњем веку овде живело преко 300 монаха. Такође, у овом манастиру се склањала војска у време Другог Српског Устанка заједно са кнезом Милошем Обреновићем, који је касније из захвалности подарио манастиру воденицу, имање и зграду „Милошев конак“.

СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ – Најлепшпи Овчарско–Кабларски манастир

Подигнут је у XВИ веку у селу Дучаловићи, на територији Драгачева. Црква је једноставна једнобродна грађевина, која представља једну од најлепших цркава изграђених у то доба. Окружена је богатом природом на западној страни Овчара. У њој је налазе две познате иконе Икона Спаситеља и Богородичини икона. Ту се налази и златни Крст који је извезен срмом.

УСПЕЊЕ – Манастир окружен реком

На прелепој локациији, усред клисуре, на врху брда, окруженог Западном Моравом налази се овај православни бисер. Црква је дуго година била напуштена и оштећена, да би ју је пред Други Светски рат обновио епископ Жички Николај Велимировић. Недолеко од цркве обновљен је и манастир Илиње, који се налази у шумовитом делу клисуре.

БЛАГОВЕШТЕЊЕ – Манастир у ком се замонашио Патријарх српски Господин Павле.

Првобитна црква је подигнута у XИИИ веку, да би је обновио кир Никифор са својим братством почетком XВИИ века. Налази се изнад Овчар Бање. Црква манастира је познаат по свом иконостасу који се сматра једним од најлепших, као и по четворојеванђељу. У њој се налази велики број фресака, које су добро очуване.

Други манастири, од посебног значаја:

ХИЛАНДАР – Једини српски средњовековни град који још увек „живи“.

Изграђен је 1198. године, на полуострву Атос у Грчкој. Подигао га је грчки монах, да би га потом обновили Жупан Стефан Немања и његов син Св. Сава (први српски Архиепископ, 1175-1236). Представља једно од највећих центара српске духовности, као и пример византијске архитектуре. Под заштитом је УНЕСЦО-а. Улазак у манастир је дозвољен само мушкарцима. Међутим, постоји легенда о томе како је једина женска особа која је икада ушла у Манастир, Царица Јелена, жена Цара Душана Силног (први српски цар, 1346-1355), али недотакавши тле, јер се налазила у носиљци. Око манастира се налази велико утврђење, које је служило као одбрана од гусара. Нажалост, услед пожара 2004. године, Хиландар је претрпео велико оштећење и његова обнова и дан данас траје.

ЂУРЂЕВИ СТУПОВИ – Прва задужбина Династије Немањића.

Израђен је 1171. године у близини данашњег Новог Пазара (Западна Србија). Црква има просту основу, са две куле које се симетрично уздижу. Легенда каже да је манастир подигнут као завет Стефана Немање. Наиме, недалеко од манастира се налази пећина у којој је био заточен Стефан Немања од стране своје браће, који су на тај начин желели да дођу до власти. Свакодневно се молио Св. Ђорђу уз завет да ако буде спашен да ће му из захвалности подићи светињу. Убрзо су га ослободиле његове присталице, постао Велики Жупан, а свој завет није заборавио. Овај храм је дуго година био у рушевинама. Недавно је започета обнова која траје и дан данас. Такође је под заштитом УНЕСЦО-а.

СТУДЕНИЦА- Благо на сред „ловишта зверова“.

Подигнута је крајем 12.века у близини Краљева у романичком и византијском стилу (Рашка школа). Изградњу је започео Стефан Немања, а наставио његов син Стефан првовенчани (први краљ српске средњовековне држааве, 1196-1228). Манастирски комплекс чини Богородичина црква, Црква Св. Јоакима и Ане, Цв. Николе и краљева црква. Студеница представља један од највећих и најзначајних манастира. У средњем веку је била како духовно тако и световно средиште српског народа. Данас ту почивају мошти Стефана Немања. Овај манастир је одолео бројним нападима турске војске, као и пожару и земљотресима.

СОПОЋАНИ – Царска лавра на извору.

Сопоћани су подигнути у XИИИ веку, од стране краља Стефана Уроша И (1243 – 1276) у близини извора реке Рашке, а недалеко од старог града Раса (прве српске престонице) и посвећен је Св. Тројици. У архитектури овог здања се види велики утицај византијског стила, те се казе да ту долазе у контакт западни и византијски свет. Посебно су значајне фреске које су осликане на зидовима цркве. Нажалост манастир је више путе био разорен у време турских освајања. Под заштитом је УНЕСЦО-а.

ЖИЧА – Српска светиња на пола пута између Рима и Цариграда.

Подигао га је краљ Стефан Првовенчани недалеко од града Краљева. Посвећен је Христовом Вазнесењу. По проглашењу црквене самосталности Жича постаје центар аутокефалне српске архиепископије. Након освајања Србије од стране Османлија, 1459, Манастир Жича бива разорен, а његови монаси прогнани, који том приликом беже ка северу. По доласку на територију данашње Војводине оснивају манастир Шишатовац, и то на Фрушкој Гори.

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА – Прва српска патријаршија.

Године 1346. цар Душан је уздигао Архиепископију на ниво Патријаршије, са седиштем у Пећи (Косово). Убрзо по освајању Србије од стране Турака – Османлија, српска црква је дошла под власт Охридске Архиепископије. Тек после једног века Макарије и Мехмед-Паша Соколовић (турски Велики Везир) су обновили самосталну Пећку Патријаршију. У њеној надлежности су се налазили и поједини манастири у Бугарској, чак су бројни патријарси били бугарског порекла. У њој се налазе 4 цркве посвећене Св. Николи, Св. Димитрију, Св. Апостолима и Богородици Одигтрији. Пећку Патријаршију данас чувају припадници јединица КФОР-а.

Манастири су током историје представљали главне духовне и административне центре. Такође, у њима су се налазила училишта, која су представљала прве образовне центре у Србији. Користили су се као места за одржавање скупштина, зборова и сабора. У манастирима су сахрањивани српски владари и други великодостојници. А ми треба да смо поносни на духовни бисер, „Српску Свету Гору“, која се налази недалеко од Гуче.
Треба да их сачувати и обнављати, јер они не представљају само чуваре српско-православног идентитета већ и део европске и светске културне и верске баштине.