ДРАГАЧЕВСКО КЛЕСАРСТВО И КАМЕН
 
Нема поузданих података од када датира каменорезачки занат у Драгачеву, али се са сигурношћу може утврдити да је током 18, а нарочито 19. века овај занат доживео свој процват када је овај занат у питању.
 
То је период када камени споменици почињу масовно да се употребљавају и замењују стара, дрвена надгробна обележја која су била кратког века, а драгачевски клесари израђују споменике за скоро читаву Западну Србију.
 
Наиме, Драгачево је богато мајданима камена пешчара, који је био изузетно погодан за обраду, осликавање животописа и писање епитафа у споен преминулима.
 
Највише се користио камен из селаЖивица, такозвани тоцилаш, пешчар ситнорозне грађе, који се лако вади, саставом погодан како за ситан тако и за крупан рез, а који добро прима и држи боју. Чврст је и отпоран на атосферске промене па дуже издржава време, а боја му је зависно од копа, од жућкасте, беличаст и плавкасте па до сиве. Таквог камена има и у селима Кривача, а ти каменоломи су припадали породицама из села Рти, Ницовићима и Чикиризима, па су ове две породице природно и доминирале у каменорезачком занату.
 
Осим на најзаступљенијем живичко – кривачком пешчару тоциљаку, мајстори су окушавали своје мајсторство и на белом радочелском мермеру (околина манастира Студеница), на пепељастом пешчару из села Пухово и Парменац, беличастом кабларцу и црвенкастом буковичком камену, љубичастом љутику са планине Вујан или на камену званом конгломерат који се копао у сувоборским мајданима.
 
С обзиром да је такозвани прекоморавски камен, са Вујна, Каблара и из Парменца био рупучастог, љутозрнастог и тврдог састава, није био погодан за ситне и фине урезе, због чега је драгачевски камен био најзаступљенији, а драгачевски клесари надалеко најчувенији.
 
ОБЛИЦИ И ДИМЕНЗИЈЕ СПОМЕНИКА
 
Готово сви споменици тог времена, а нарочито они које је израђивала породица Чикириз, били су облика четвоространог тесаника, без поклопца, са укопаним уздужнимравним површинама на боковима за уписивање живописних података. Те уоквирене таблице биле су укопане од једног до три центиметра, при врху лучно засвођене па су добиле излгед царских двери и иконостасних рамова. Упуњене словима доста личе на размотане исписане свитке које држе свеци и владари на фрескама у православним манастирима, споменици опонашају старословенске књиге. Исписано је и доста пљоснатих споменика крсташа, који су рађени од студеничког мрамора. Често су сељаци сами куповали неисипсане мермерне споменике на ивањичким вашарима, а кириџије су их довозиле на самарима својих брдских коњића у драгачево на даљу обраду, попуњавање тексом и ликовним мотивима. Имало је драгачево и свој мајдан мрамора, на Чемерну, па су сељаци често и отуда довозили камен у Чикиризе.
 
Величину споменика, ликовне мотиве, украсе и епитафе одређивали су имовно стање и углед покојника односно његове породице. Споменика има малих, једноставних са простим словним натписима, до великих и богато орнаментисаних.
 
Богатије породице поручивале су споменике са извајаним биљним орнаменталним опточењима по ободу, изувијаним витицама са цветовима, тролистима и рашљастим увојицама. Свака страна, односно ивична дуљница имала је различите комбинације разнообличних цветова и листова. У горњем делу, изнад ептитафа, попречна витица с гроздовима и виновим листовима, а у средини између ње и оне рубно-чеоне, стилизован је крст, а лево и десно од њега по један голуб у полулепршу. Пали на винову лозу, притисли кљуном грозд, пију га у сласт.
 
Висина стубова од драгачевског пешчара најчешће се креће од 140 до 170, ширина од 37 до 42, а дебљина од 24 до 32 центиметра. Има их, али су ретки и који надвисују и два метра, а у дебљину иду и до 45 центиметара. Највиши пронађени споменик је висок 310, налази се у јеличком селу Придворица, а подигнут младићу Петру Живанићу.
 
Споменици окрсташи су нижи и крећу се око једног метра, док су најнижи крсташи они израђени од радочелског и студеничком мрамора, а њихове димензије се крећу од 85 у висину, око 66 у ширину, а дубоки су свега пет центиметара.
 
НАРУЧИОЦИ СПОМЕНИКА
 
У 19. веку, када су камени споменици почели масовније да се израђују, и даље су заступљени код богатијег становништва тзв големашког слоја, оног коме је ћемер био задушен златницима и сребрењацима, па је без устезања могао да се изложи повећем трошку око подизања надгробних споменика. Сиротињи која се једва састављала с грошем и марјашем надгробници нису ни подизани, а уколико и јесу правили су их лошији и јефтинији мајстори од Чикириза.
 
У почетку споменици су израђивани за сточаре и зељоделце, јер других занимања скоро да није ни било,. Чиновништво и војништво се тек заснивало, а трговину стоком, разне занатско-рукодељске радове обављали су сами сељаци. Бити марвенокупац, дрводеља, дунђер, терзија или ковач, још увек је значило бити сељак, који се уз пољоделство успешно самоучки бави и помнутим пословнима.
 
Али развојем државе током 19. века село се почиње друштвено раслојавати па се од говедара и орача издвајају људи нових занимања на шта указује натпис Радосава Чикириза о кмету села Грдовића, Атанасију Џелебџићу из 1863. године, којим синове преминулог назива меанџијом и учитељем. На споменицима тог времена могу се наћи и занимања попут трговаца, али и натписи који карактеришу преминулог ка врлог грађанина.
 
КАМЕНОРЕЗАЦ РАДОСАВ ЧИКИРИЗ
 
Радосав Чикириз, најпознатији клесар свога времена потомак је досељеника из Старог Влаха, села Трудова, које се све до 1834. године налазило у Турској, односно у сјеничкој нахији, која је била изван Београдског Пашалука. Преци су му приспели у Драгачево почетком 18. века и тада су сачињавали једну породицу са Ницевићима.
 
Рођен је 1823. године, а не зна се када је умро, јер његова смрт ни у једном протоколу умрлих није забележена нити му је ко подигао надгробни споменик. Но разложно се претпоставља да је то било у другој половини 1864. године пошто му се клесарски потписи последњи пут јављају на надгробницима житеља помрлих претходне године.
 
Неке веома битне податке, млади Чикириз оставио је о својој породици и фамилији на споменицима појединих чланова. Из тих помена види се да су стари Чикиризи претходно носили презиме Радовановић и Крсмановић, а Чикиризови отац и стриц били су Карађорђеви устаници.
 
Радосав Чикириз није први клесар у својој фамилији, али је први који је уз своје име усталио занатско презиме. Његов отац Сретен најпре се презивао Радовановић, па Крсмановић али је уз та презимена редовно и породични надимак Чикириз, а који надимак мује постављен и на надгробном споменику додавањем након презимена речи иначе Чикириз.
 
Сам Радосав Чикириз, никада и нигде није потписао другачије него Чикириз, потпуније изражавајући своју праву особеност – високо клесарско мајсторство.
 
А шта заиста означава реч чикириз?
 
Њено је порекло до данас остало нејасно, нема је ни у једном речнику српског језика, а за њу не зна ни турски језик. Песник Бранко В. Радичевић јој није могао наћи траг иако се је њом озбиљно трагао. У Плавој линији живота он ће полазећи од турских речи чаки (нож) и чакман (дубити) изнети недовољно убедљиву претпоставку да из њих некако може извести назив за Чикиризе, почто су они као ножем дубили камен.
 
Радосав је реч чикириз само једном, и то на почетку каријере ставио испред свог имена, као ближу одредницу, да би је касније користио као презиме.
 
Муштерије Радосава Чикириза били су богатији домаћини пре свега, од којих су неки трговали, а неки властовали. Сточарски трговци, кметови, председници помиритељских судова, депутирци Светоандрејске скупштине. Има и занатлија: дрводеља, дунђерских неимара, ковача, терзија, абаџија и туфегџија. Било је и војника, Карађорђевих устаника и солдата уставобранитељске гарнизоније. На споменицима се може наћи и понеки ђак, основац, гимназијалац или богослов. Било је и житеља црквено-манастирских породица, пароха, свјашченика, свјашченојереја, пострижника, јоромонаха и манастирских сантојитеља.
 
И сам Кнез Милош га је узео да му у Горњој Добрињи испише надгробну плошу за оца Теодора и уради натпис на Чесми-чардаку, који натпис је био копија пређашњег Чикиризовог натписа из Горњо Добрињске цркве.
 
Цена Радосављевих споменика била је и до три пута скупља од споменика који су израђивали остали мање добри и мање чувени мајстори. На неким споменицима оставио је траг и о цени услуге, па је на споменику Вучића Вранића, из Миросаљаца написао да је плата камена 13 дуката, а на мраморној плочи Попа Радована из Јежевице цена је била 10 дуката.
 
Поређења ради, некако баш у то време 1863. године државни просуђивачи проценили су имовину око 15% становника Драгачева на мање од 10 дуката, а да их је близу 40% било са имовином мањом од 20 дуката. Што значи да би половина становника Драгачева у то време морала да прода целокупну имовину да би могла да плати један такав споменик.
 
Вредна рука веома радљивог Чикириза за преко двадесет година непрекидног мајсторисања створила је преко шест стотина споменика, за четири осредња гробља. А могао их је и више урадити с обзиром да он није секао камен по мајданима већ је само урезивао писане и цртане мајсторије на стубове и крстове припремљене од других простијих каменорезаца.
 
До Чикириза је је у клесарству углавном владало ауторско начело анонимности. Његови каменорезачки претходници или се нису никако потписивали или су понеки то чинили сувише стидљиво и ретко. Он је међутим потпуно прекинуо са том анонимношћу и своје је име као заштитни знак уписивао на бројне споменике. Да ли је то чинио зато што је томе дошло време или што је као добар и професионално сујетан мајстор много држао до себе – свеједно је. Једино је нејасно зашто се негде потписивао, а негде не. Стављао је потписе и на мали биљег некој скромној домаћици, а рецимо на велики камени споменик чувеном и властољубивом кмету – није. Има случајева да је на неком гробљу оставио и по седам – осам споменика, а само један потпис.
 
Због нередовног потписивања покаткад је озбиљна тешкоћа да се поједином његовим споменицима са сигурношћу одреди ауторство. Особена ликовна тематика, садржај и стил натписа и врсноћа израде нису увек довољно поуздано мерило да му се припишу такви непотписани споменици. Посебно је тешко раздвојити неке његове биљеге од оних које је исписивао познати каменорезац Милош Ковачевић из села Губеревци са Јелице.
 
Па је човек у озбиљној недоумици да ли је Радосав Чикириз заиста радио масивни крсташ драгачевском протојереју и иконописцу Јанку Михаиловићу Молеру у Негришорима., надгробну плочу сеоског уредника Павла Браловића код цркве брвнаре у Прањанима, мраморну стену Гвозденије Аџемовић, мајке попова Аџема у Заблаћу.
 
Веома је важно осмотрити садржај стил и правопис свега што је Чикиризово длето записало, без обзира колико је он сам себи творац појединих састава, а у коликој мери му је родбина покојника помагала. Колико од њега самог, смисао и начин Чикиризовог казивања зависили су од животанарода, односно од историјских околности, опште духовне климе и стања образованости у коме се налазило српско село у време иза ослобођења од Турака. Неписмењен патријархалац није био само прост наручилац и исплатилац надгробног натписа, већ и нека врста надахњивача и учесника у његовом стварању и непосредни просудитељ његове опште вредности.
 
Чикириз је први спомењар који је започео да родствује народнички. Обраћао се разговорни драгачевски протомајстор љубезном роду да прочита натпис гроба овог, да помене име мое, да рекне бог да прости. Сазивао је читачаки часак у време кад је ретко који сељак слова разазнавао. Гостопримно звао и молио оне који су знали да читају да се зберу око споменика и с њега пребеседе значења и поруке нешколованим засеочанима. Писао је приђи блиђе мили читатељу и помени име мое.
 
Оставио је Радосав и записе који приказују како се срцем народ призивао:
 
Ој премили љубезни србски роде, куд иташ, но умољено стани, постој мало овде и прочитај ово мало житие мое на знање све будућности свое (село Вича)
 
Приђи мили роде те прочитај вечни спомен, како правда о истини ради (село Доња Краварица)
 
Приђи ближе мили србски роде, куд иташ, постој мало овде да разумеш ког је ова мрачна кућа затворила и од сунца навек заклонила (село Губеревци)
 
Чикириз је заправо развио житијно надгробно стварање, јер до њега оно у право смислу није ни постојало. Схвативши да сваки посмртни натпис треба да буде својеврсна биографија, он се већ од првих година свеоје мајсторије трудио да најсажетијим начином што потпуније искаже главнину живота преминулих људи.
 
Својим урезима прекинуо је дугу ћутећу надгробну празнину, у чије се покопано време заувек измакли многи нараштајипретходних векова. Постао је и остао први веродостојни говорни, писани и вајарски исказивач историјског наслеђа, искуства и духовне самобитности сељака планинаца који су живели на побрђима између старовлашких планина Голије, Јавора и Златибора на југу и најниже моравске заравни на северу.
 
Чикириз је најпре прихватио, а потом преиначио начин израде каменорезаца такозване студеничке школе, да би први отпочео све приметније да напушта и потискује ту школу. Одлучивши се за пешчар и усправљене паралелопипедне стубове зградио је сопствени стил, а све је више из Драгачева, Моравице и Поморавља истискивао радочелске беличасте мраморне крсташе.
 
Парадокс је да му нико није подигао надгробну плочу нити се са сигурношћу може утвридит година његове смри, као и да су мала знање о личном животу Радосава Чикириза човеку захваљујући коме је остао траг о једном времену и народу.
 
Непознато је да ли се женио и да ли је имао деце, а недокучиво је како и је и када престао са животом. Да ли је умро или погинуо? Говори се да је преминуо код своје сестре у Премећи, где је наводно и сахрањен.
 
Према казивању Љубомира Чикириза из 1923. годне, мисли се да су га убило хајдуци, отимајући дукате зарађене од клесања. Можда исти они који су из пуште, кроз пенџер убили Гаја Бугарчића, из Липнице, а чији је споменик осликао и у ептиафу за његову смрт окривио лопове и хајдуке.
 
Превазишавши занатство, својом је уметничком снагом и строгим естетским захтевима успоставио владавину вискоког квалитета, чиме је снажно деловао на убрзанији расцват и побољшање каквоће каменорезаштва по Драгачеву, чији су клесари стално пред собом собом имали сјајан почетни путоказни критеријум, због чега је Радосав Чикириз, из Драгачева носио и данас носи барјак најбољег драгачевског и српског каменоресца свих времена.
 
Овај текст преузет је у одломцима из књиге „Каменорезац Радосав Чикириз“ аутентичног ремекдела српске истраживачке књижевности, драгачевског књижевника и интелектуалца Радојка Николића, рођеног у Зеокама. Због потребе уобличења форме, преузети су само одломци, а текст је претпео минималне измене уз покушај да се сачува сва раскош и богатство речи и народног језика којом је ова књига написана.
 
КРАЈПУТАШИ
 
Поред надгробних споменика, још једна карактеристика драгачевског краја су споменици – крајпуташи, који су настали крајем 19. и почетком 20. века током ратова које је Краљевина Србија водила за ослобођење, као и током Великог рата.
 
Као и мушка популација целе Србије, и мушко становништво Драгачева претрпело је језиве жртве током Првог и Другог балканског и Првог светског рата. Само мали проценат војно способног становништва се вратио са фронта, а погинули су остали сахрањени на бојиштима, у масовнох гробницама Грчке, данашње Македоније, као и на Проклетијама и мочварним плажама Албаније.
 
Храбрим борцима изгинулим за слободу, требало је подићи белеге који би сведочили о њиховом постојању и страдању, па су с тога подизани уз главне друмове, да би их што више света видело и помолило се за смирење и покој душе њихове.
 
Крајпуташи су најзаступљенији у Драгачеву, где су прављени такође од драгачевског пешчара, а на њима су осликани мотиви из живота војника и описани лични подаци о животу борца.