Трубаштво у Србији сеже од 19. века када је Књаз Милош у намери да увелича свечаности на свом двору у Крагујевцу, наредио оснивање првог војног оркестра са европским музичким инструментима. У ту сврху позвао је свестрано музички образованог капелника Јосифа Шлезингера, из Сомбора. Одмах по доласку у Крагујевац, Шлезингер је прихватио оснивање банде, а како није имао довољно оспособљених свирача, тражио је од Књаза да се оркестар попуни момцима из народа, који имају смисла и воље за тај посао, а Милош је наредио да свака нахија пошаље по пет младића.
 
Иако није све било без тешкоћа, убрзо су надарени сеоски фрулаши и двојничари засвирали европске трубе, пребирајући вешто прстима по новим инструментима, изводећи знана им кола, традиционалне песме, али и оно што их је учио маестро Шлезингер.
 
Нема података ко је из драгачевског краја, послат у Крагујевац у име Чачанско-Пожешке нахије, али смо сигурни да се међу музичарима обрео бар један драгачевац.
 
До средине 19. века на споменицима преминулих страновника Гуче и Драгачева који су за живота друговали с музиком, осликаване су углавном гајде, фруле и по неко ћемане. Тек последњих деценија истог столећа, на ратничким споменицима јавља се ликовна представа трубе, а уз трубу се са поносом и словима истицало да је преминули био трубач прве класе народне војске.
 
Крајем истог века, труба је ушла у народ у свим крајевима Србије, међутим неспорно је да је тек Драгечевски сабор трубача оживео, препородио и афирмисао трубаштво у Србији.
 
Први трубачки оркестар основан је селу Горачићи, у време Великог рата, од стране браће Давидовића, Марка, Драгомира и Глигорија, а када су им се придружили Срећко Јоловић и Душан Драмлић, из Гуче, затим браћа Десимир и Борисав Перишић одмах по повратку са Солунског фронта, оркестар је комплетиран.
 
Са друге стране, Милоје Лојаничић - Лојаница, из Доњег Драгачева, био је заробљен у Великом рату 1915. године, и служио је на имању неког аустријског грофа, где је уз његове трубаче научио да музицира. По повратку кући, са Будимиром Илићем, кларинетистом из Доње Краварице и Милојем Василићем, из истог села почео је свира на разним годетима. Касније су им се придружили други и формиран је још један оркестар у Драгачеву. Трајао је до Другог светског рата, када су многи чланови изавршили у заробљништву или се обрели у борби.
 
У исто време, након Великог рата, основан је и оркестар у селу Дљин, а оснивач је био Радивоје Ћебић. Оркестар је био кратковек, али су га наследили Боривоје Јовановић, Сретен Николић, Милош Маринковић и остали из истог села већ 1924. године и убрзо су се прочули као добри музичари.
 
У наредним годинама, основан је велики број нових оркестара, у Миросаљцима и Горњој Краварици 1925, Ртима и Трнави 1930, у Грабу 1931...
 
Оркестар који је 1930. године изворно основан у Трнави, од стране Момира Суботића, специфичан је по томе што је у њему пре Другог светксог рата свирао Десимир Перишић, касније победник првог фестивала одржаног 1961. године, у Гучи.
 
Сви подаци из горе наведеног текста преузети су из књиге Летопси драгачевских трубача, Радована Маринковића и проте Јована Лукића.
 
Такође, у монографији Гуча - пола века Сабора трубача, приређивачи Радован Маринковић, Ника - Никола Стојић, Јовиша Славковић и Адам Тадић о првом сабору, кажу следеће:
 
У време одржавања првог Сабора трубача, 1961. године, Гуча је била мала варош, сакривена у брдима Западне Србије. Иако је била средиште Среза још од средине 19. века, живот у њој је текао успорено и монотоно. Од свих улица, само су две биле поплочане и уређене и време првог фестивала.
 
У њој се готово ништа није градило, а о објектима за културу и спорт није било ни речи. Повратком младих људи са школовања, баш некако у време када је и одржан први сабор, живот у вароши почео је да се мења. У једној старој кафани основана је народна књижница и читаоница, са шаховским клубом, а брзо након тога прорадио је и биоскоп у старој сали задружног дома.
 
Основано је и културно-уметничко друштво, а спортисти добијају своје терене и реквизите. Кафане и ресторани почињу да се реновирају, као и тада једини хотел Драгачево.
 
И у таквим условима, група младих и школованих људи долази на идеју да оснује Сабор трубача. Тој идеји власти нису биле много наклоњене плашећи се србовања на Сабору, али на срећу један од тадашњих државних функционера и сам је учествовао у изради програма за први сабор, па им је пружио политичку заштиту.
 
У то време трубаштво у Србији, па и Гучи, било је потпуно замрло. Рат је учинио своје. Многи оркестри су угашени, а нови нису оснивани. Нико није очекивао да ће тај малени народни сабор, упалити прву искру рененсансе народног трубаштва у Србији.
 
Иако је програм био разнолик, народ је посебно прихватио такмичење трубача. Сабор прихватају и музички стручњаци, штампа, радио и документарни филмски програм. То је окрилатило организаторе, па су започели препремање и следећих сабора.
 
Интересовање народа превазишло је сва очекивања. Тада је пукла прва саборска прангија, полетео први камен са рамена плећатог бацача, скочио соколски први скакач из места, крцнула јуначка кост неког од стасалих рвача, погођена прва саборска јабука кроз прстен гађана, извучена, први пут после рата, из прашњавих шкриња и сандука, стара народна ношња. Опет је на Сабору заиграло шарено коло младих, али и стараца.
 
Приказиване су, опет, играчке вештине и лепота народне ношње, од којих су најлепсе биле посебно награђене. Тада је отворено више изложби производа драгачевске привреде и рукорада старих занатлија и уметника, међу њима и драгачевских ткаља. Постављено је низ шатри испод којих су се извлачили миомириси драгачевских специјалитета: свадбарског купуса, копачког пасуља, врућег меса са ражња и роштиља, грејање ракије и вруће проје са сиром и кајмаком.
 
Трубачи су трубили, народ је аплаудирао, а жири је оцењивао. Преседнику жирија, етномузикологу, професору Музичке академије, Миодрагу Васиљевићу заблистала је суза у оку. Сви су били узбуђени. Осећало се да се у Гуци нешто крупно догађа. Почела је ренесанса српског народног трубаштва. Организаторима нарастају крила. На крају победници Сабора доживљавају праве овације.
 
Други фестивал је довео најбоље трубаче из Западне Србије, а трећи и из Јужне и Источне. Организатори су схватили потенцијал манифестације, па са локалним властима праве амбициозне програме развоја у будућности, што је допринело да овај јединствен Гучки фестивал народне музике поприми размере које данас има.
 
Победник Првог сабора био је Десимир Перишић из Горачића. Најбољи оркестар имао је Томо Јовановић из Дљина. О сабору похвално, и са узбуђењем, пишу новинари дневних и недељних листова. Захваљујући професору Драгославу Девићу народна труба се по први пут, оглашава и преко таласа Радио Београда. Пуриша Ђорђевић за документарни филм о Првом сабору трубача добија међународну награду.
 
Организатори су, као и у Драгачеву, по читавој Србији исли од села до села, од оркестра до оркестра, пажљиво их слушали и најбоље позвали у Гучу. Планула је цела земља. Црквена порта постала је премала да прими све учеснике, па се сабориште проширило по трговима и улицама Гуче, а такмичење у Спортски центар преко Бјелице. Гуча је постала престоница српске народне трубе. Песма Са Овчара и Каблара престала је да се свира као такмичарска и постала је химна Сабора. Свирају је сви трубачи, свечано, на почетку такмичења. Она, уз пуцање прангија, подиже публику на ноге као да се свира права химна. А и за сваког правог сабораша, она и јесте химна. Народ је Сабор прихватио као својеврстан празник, коме се веома радује, и на кога госте позива. Тиме је подржавао организаторе Сабора да истрају и преброде све недаће и кризе, како политичке тако и материјалне.
 
О Сабору и трубачима пишу се књиге, научне расправе и репортаже, а многи народи широм света гледају га путем телевизије.Трубачи су постали актери и у најгледанијим нашим филмовима који добијају светске награде. На Сабор данас долазе учесници и гости од Јапана до САД.
 
Сабор је трубаче одвео у свет, а свет довео у Гучу.
 
Победници Сабора постали су трубачке легенде, посебно Мајстори трубе. Без њих се данас не могу ни замислити неки музички фестивали у Токију, Мелбурну, Москви, Берлину, Варшави, Прагу, Паризу, Бечу, Лондону, Кану, Венецији, Хавани, Њујорку, Торонту или Њу Орлеансу. Међу трубачким звездама данас најсјајније светлие звезде као што су Бобан Марковић, из Владичиног Хана и Дејан Петровић, из Ужица.
 
Задњих година труба се из света и не враћа. Иде са континента на континент, из града у град, са фестивала на фестивал, са концерта на концерт, из филма у филм.
 
Нека се и будућност Сабора одвија по стиховима песника и оснивача манифестације Бранка В. Радичевића:
 
Свирај трубо, свирала задуго – за весеље и низашта друго.