У Западној Србији, између Западне Мораве на северу, Моравице на западу, планине Чемерно на југу и венца Јелице на истоку, налази се област Драгачево. Кроз историју Драгачеву су припадале области од Старог Влаха на југу па све до Пожеге на северу, рачунајући и варош Пожегу, али временом како је ова област губила на значају услед неразвијености и недостатке путне инфраструктуре територија значајно смањена. Данас се област Драгачево поистовећује са Општином Драгачево која заузима око половине некадашње територије коју је ова област заузимала.
 
Данас, област Драгачево заузима 735 км2 и обухвата 49 насеља, која се налазе у 6 општина, Ивањица, Ариље, Пожега, Чачак, Краљево и Драгачево, од чега општина Драгачево обухвата простор од 456 км2, са два мала града Гуча и Лучани, као и 34 села.
 
У самој средини Драгачева, налази се варошица Гуча, његова престоница и заштитни знак. Драгачево је неодвојиво од Гуче и Гуча од Драгачева.
 
Варош је јако мала и има мање становника од већих села, али по структури и институцијама које се у њој налазе, има све одлике старе српске вароши. Урбанизацијом из 1905. године, Гуча је добила широке улице, са дрворедима и тротоарима, велики број заштићених зелених површина и паркова, који и данас красе варош. Као старо место, данас је очуван велики број приватних кућа старих око једног века, који се уредно одржавају и чије фасаде и капије представљају један мали музеј који осликава живот старе српске вароши токо двадесетог века.
 
Након периода настанка вароши и њеног формирања, златно доба развоја Гуче било је после Другог светског рата, када се убрзао развијала привререда и индустрија овог краја. Са економским развојем, повећавао се и број становништва, па је осамдесетих година двадесетог века, Гуча имала скоро четири хиљаде становника.
 
Распадом Југославије и социјалистичког модела привреде, дошла су и кризна времена, па је са гашењем радних места Гучи почео опадати и број становника, који данас једва прелази хиљаду.
 
НАСТАНАК ИМЕНА ГУЧА
 
Према писањима Јована Ердељановића из периода од 1898 до 1901 године, колико је провео у варошици, „име Гуча постало је отуд што се овуд по шумама народ склањајући од Турака гучио и прикривао. Друкчијег некаквог објашњења или приче, нико не зна"
 
 Како Јован Ердељановић још записује „У Гучи има прилично трагова од негдашњих старина, има селиште, две црквине и два стара горбља, од којих је једно маџарско из времена кад су овде по причи живели Маџари. Једном паде снег о петровдану, они се поплаше и побегну“
 
 
ОСНИВАЊЕ ВАРОШИЦЕ КРОЗ ИСТОРИЈУ
 
Једно од најсликовитијих описа Гуче, дао је Др Мирко Барјактаревић за потребе Научног савета етнографског института Српске Академија Наука и Уметности, а до којих података је дошао приликом посете варошици 1952. Године:
 
 „На колском путу Чачак – Ивањица који иде преко Горњег и Доњег Драгачева, на око 20 километара од Чачка, налази се варошица Гуча, на надморској висини од 398 м2.
 
Непосредно од саме варошице издижу се косе таласастог доњедрагачевског терена.
 
 Према писању Јована Ердељановића, у књизи „Насеља Српских Земаља“, из 1902. године, тадашње село Гуча је и раније захватало прилично велику површину и било је „врло разбијено“. Неки од тада засеока Гуче, данас се сматрају посебним селима, као што су Велес, Икодиновићи, Станићи, Гавриловићи. И сама варош формирана је у оквиру Села Гуче, у долини ријеке Бјелице, изнад самог ушћа ријеке Драгачице у ову. Отуда је варош отворена пут Чачка низ Бјелицу, и пут Ивањице, уз Бјелицу.
 
 Варошица Гуча, служи се бунарском водом и водом са неколико пумпи. Иначе је овдашња вода хладна, питка и здрава. Близу Бјелице доскора је био и извор „Студенац“ са доста добром водом, али је данас напуштен.
 
 Област Доњег Драгачева била је и у старини насељена још од илирских и римских времена. На то данас упућују трагови материјалне природе као и извесна географска имена, како је описао С. Тројановић у делу „Старине праисторијске из рудничког округа“, из 1892. године.
 
 У средњем вијеку овај крај је припадао пространој Жупи Моравичкој у којој је било и сједиште једне од тадашњих епископија. Из времена Турске окупације немамо података о овим крајевима, али се претпоставља да је он и тада био насељен.
 
 Од почетка прошлога стољећа (почетак 19. стољећа, Прим. Аут.) о овој области јавља се понеки податак. Тако када је Јоаким Вујић пролазио кроз Доње Драгачево у свом ђелу „Путешествија по Србији“, из 1831. године пише да се на крају Села Гуче находи једна стара црква која лежи на Драгачици. Како он саопштава, то је било једно старо здање, скоро порушено.
 
 Према Ердељановићу, Гуча је почетком прошлога стољећа (почетак 19. столећа, Прим. Аут.) имала 60 кућа и 4 гробља. Село Гуча је у првој половини истог стољећа било седиште проте Милутина Илића, званог Гучанин који је био Војвода са 26 села Доњег Драгачева. Године 1811 Карађорђеве власти издају наредбу да се турска имања дијеле сиротињи, па се напуштена земља која је припадала Турцима крене насељавати сиромашним српским становништвом.
 
 Прота Милутин Илић Гучанин, у народној традицији овога краја још је врло жива и популарна личност. О њему се као јунаку, паметару, проти и војводи чују многе приче и њиме се традиција увелико преноси. Умро је на Овчару 1814, а кости су му пренете у Гучи 1851, када му је подигнута и надгробна плоча.
 
 Село Гуча је захватала доста велико пространство (пешаку је потребно уздуж Гуче око 2 сата ходања), а због такве раштрканости јасно је зашто је тада село имало 4 гробља. Једно од њих налазило се на мјесту где се данас налази црква. Зато је 1831. када је грађена нова црква посвећена Сабору Светог Архангела Гаврила прекопан знатан дио тога гробља. Црква је саграђена на средини самог села, скоро до саме ријеке Бјелице, а половином 19. стољећа Гуча добија и прву основну школу.
 
 Подизањем цркве и школе, и то у средини самог села, створени су први замеци будуће варошице која се у оквиру села временом и формирала. Уосталом, такве појаве код нас нијесу биле ријетке да се наиме у оквиру једнога села временом развије варошица.
 
 Средиште драгачевског среза још од Карађорђевог времена било је у селу Тијање, 8 километара од Гуче- Године 1873. Почела је у Гучи поред саме цркве да се гради једна приземна и дугачка кућа. Породице Протића и Броћића дале су за ову зграду плац и тражиле да се сједиште среза премјести из Тијања у Гучу. Неке друге породице из Гуче (Ђекићи, Драмлићи и Ивановићи) тражили су да то не буде код цркве веч мјесту званом Анђелића Поља, на размеђи села Криваче, Гуче и Горачића. Када је зграда завршена 1875, сједиште среза ипак је премештено из Тијања у Гучу. Та стара Среска кућа стоји и дан данас добро очувана и у њој се налазе пошта и срески народни одбор. Тих година подигнута је и кафана Тајсића (зграда је и данас очувана и припада Видаку Станићу)."
 
Гучом и данас кружи анегдота како су припадници фамилија Протић и Броћић украли срески печат из Тијања и пренели га у Гучу, чиме је на симболичан начин најпре неформално пребачено седиште среза, а касније је та одлука донета и званично.
 
 "У то доба Гуча је имала 194 пореске главе, према писањима Милана Милићевића „Кнежевина Србија“, из 1876. године.
 
 Од тога времена почело се развијати једно ново насеље које ће 1892. бити проглашено за варошицу.
 
 Сељани из Села Гуче спуштали су се и поред црке и „Среза“ подизали куће па се ту стално насељавали. Најпре су то били рабаџије, затим људи који су знали колико толико неки занат и уопште они који су ишли за зарадом у новцу па ма на који начин то било. Од тих првих насељеника временом ће настати и познатије и богатије куће Протићи, Рајићи, Броћићи, Шушићи итд.

Разумије се, иако је проглашена за варошицу Гуча је била једно веома мало насеље, а Ердељановић који је проучавао Доње Драгачево од 1898 до 1901 на води да то мјесто има само јенду улицу, цркву, кафану, неколико меана и дућана, пекару и месарницу, среско начелство, пошту, телефон, пореско одељење, школу, општинску суницу и до двадесетак приватних кућа.
 
 Просјецање улица и прављење плана учињено је за ову варошицу тек 1905. године. Отада се ово насеље развијало као права варошица.
 
 Сада варошица има облик крста, а куће су већином наређане око двеју главних улица које се у самом сједишту сијеку под правим углом. Гуча се као насеље углавном развила у првим деценијама 20. Стољећа, а највише између два свјетска рата. Колико се брзо развијала говори податак да је прије само 50 година имала 30 кућа, а данас 1952. године има 183 куће, са 668 становника.
 
 Године 1934, ово је насеље добило болницу са зубном амбулантом, а од 1947 и хируршким одељењем. Послије Другог свјетског рата основна школа претворена је у осмољетку.
 
 Tрагова старије Гуче из времена када је почела да се сматра варошицом мало је очувано. Чак је и црквено кубе које је било доста ниско назидано почетком нашега стољећа. Старој основној школи која се налази непосредно уз црквену порту такође је дозидан још један спрат. 1926. године. Добро је очувана стара среска кућа која се налази у самом центру, очувана је и стара кућа попа Веса Протића, затим кућа Стојића.
 
 Све остало што је подигнуто у Гучи новијег је датума и већим дијелом грађено послије Првог свјетског рата. Дотада је било више старијих кућа. Тако се до прије тридесетак година чувала дрвена судница у дворишту среске куће и од дрвета направљена апсана.
 
 Куће су најприје подизане од брвана и чатме, исте онакве каве су биле и у Село Гучи и сусједним селима и какве се делимично и сада чувају. Покриване су сламом и шиндром, а на крају ћерамидом.
 
 
СТАНОВНИШТВО
 
Страије и познатије становништви Гуче су Протићи (старином од Херцеговине), Ђуровићи (од Сјенице), Броћићи (из Старог Влаха), Шушићи (старином из Црне Горе, Колашина), затим Новаковићи, Драмлићи, Ивановићи, Рњаци и др.
 
 И поред тога што су многи Гучани варошани тек по неколико година, а највише пар деценија они су углавноме ушли у варошки начин живота више неголи што су остали при сеоском. То је и сасвим природно, јер је доиста мали период (углавном између сва свјетска рата) да се човјек једнога занимања, схватања и менталитета посве преобрази."