Фејат Сејдић, познатији као краљ трубе, преминуо је 22.08.2017. године, након краће и теже болести. Његова слава и мајсторство остаје да живи кроз сећања, успехе и традицију коју је наставио његов унук Небојша.

Прошао је цео свет али је увек био везан за своје родно место Бојник, на југу Србије, где је и дочекао крај живота.

Труба му је била живот, због чега је често говорио - Труба тражи душу, неће без душе да се свира, не помажу ноте ако је немаш.

Потицао је из породице у којој се генерацијама неговала традиција свирања трубе. Његов деда се звао Рустем Сејдић и био је трубач у другој пешадијској дивизији у војсци Краљевине Србије. Био је носилац Карађорђеве звезде и Албанске споменице. Трубачку традицију је наставио Фејатов отац Кадрију чијем оркестру се придружио и Фејат када је имао 14 година.


"Труба неће без душе да свира"



Први пут је наступио на Драгачевском сабору трубача 1969. године. Убрзо се винуо медју трубачке звезде и понео многе победе на овом познатом трубачком надметању.

Свирао је Шарл де Голу, Ричард Бартону, Салвадор Далију, Титу, Орсон Велсу, Зорану Ђинђићу и другим бројним познатим личностима.

Чак је наступио са својим оркестром на Канском фестивалу, где су одсвирали мелодију послуху иако су испред њих биле постављене ноте. Мелодија по којој је Фејат био познат је „Фејатова дарлада“ која се и данас свуда свира. Такође је остао по изузетној интерпретацији мелодије „Кондоров лет“.

У току своје каријере је променио шест труба, с тим што је последњу предао свом унуку Небојши који је са поносом свира и успешно наставио да води оркестар који се и даљи такмичи у Гучи. Фејат Сејдић је својим мајсторством свирања, дао посебан печат како Сабору у Гучи тако и развоју трубаштва у Србији. У једно смо сигурни, његово име неће отићи у заборав док је звука трубе и трубача који је стварају.