Фотографије: Милан Богојевић


ДЕЈАН ПЕТРОВИЋ О КАРИЈЕРИ, ТРУБАЧКОЈ МУЗИЦИ, САБОРУ У ГУЧИ


Уз Бобана Марковића, први си се значајније издвојио са визијом музике и квалитетом свирке, прерастао Гучу и локалну популарност заменио планетарним успехом. У ком тренутку си први пут схватио да је Рубикон пређен, да више нема назад, односно да је твоја каријера незаустављиво кренула напред?
- Па, некако се све то дешава спонтано, успут, да нисмо ни свесни тога. Увек сам био фокусиран на оно што радим, да то буде како треба, а остало долази само од себе. Можда је тај преломни тренутак био први Кустендорф фестивал 2007. године, јер смо тада први пут изводили нашу ауторску музику пред таквом публиком. Било је доста странаца, као и домаће публике и сви смо били као једно. Свака нумера је праћена овацијама и тада сам схватио да не грешим и да нема заустављања.


"Није било случајно, имао сам визију"


Претпостављамо да је твој навјећи узор и учитељ био твој отац. Иако је он одредио твој трубачки пут, сам си морао да га трасираш и утабаш, што није нимало лако. Да ли си икада сањао да ћеш доживети оволики успех?


- Да, отац ми је био највеци узор. Јос као дечак сам ишао са њим на сваки сабор и гледајући га на победничком постољу, сањао сам да се то и мени некад деси. Да ме, исто као њега, чланови оркестра дижу на рамена након проглашења победника. И ето... десило се заиста и то више пута.


Да ли си могао да предпоставиш колико рада и труда захтева позив професионалног музичара?


- Могу рећи да јесам. Јер, од малих ногу, отац се трудио да ми то утуви у главу, јер је, наравно, био свестан свега. Или да се посветим томе максимално или ништа. Имао сам и срећу да често сарађујем са врхунским музичарима, па је тако све бивало јасније и долазило на своје место.


Подигао си српску трубу на други ниво, приближио је свету и попкултури, први напустио традиционалну структуру инструмената у српском трубачком оркестру, а опет задржао аутентичност и дух наше музике. Да ли си имао визију промене коју треба начинити или се све десило случајно? Како је текао тај процес?


- Није било случајно, имао сам визију, мада се она у ходу стварала и кристализовала. Док је отац свирао са својим оркестром најзанимљивије су ми биле обраде неких страних, светски познатих мелодија. Мислим да је одатле и кренула та идеја, касније сам сличне ствари радио са својим трубачким оркестром, док нисмо досли до овог садашњег споја.


"Препуштамо се музици, па ћемо видети где ће нас одвести"



Да ли музика коју тренутно свираш може да се подведе под неки жанр? Шта да кажемо, кад нас питају, коју врсту музике свира Дејан Петровић са својим Биг Бендом?


- Искрено, ја је не класификујем и не волим да везујем нашу музику за било који жанр, јер га и није бас лако одредити. Често нас, на разним светским фестивалима, најављују као „њорлд мусиц“ бенд, па мислим да то може бити одговор. Јесте да је опсирно и помало неодређено, али ипак најблизе ономе сто радимо.


Није лако помирити укус професионалаца и критике са укусом просечног љубитеља музике у Србији. Да ли се током свирке трудиш да одговориш и на префињени укус колега музичара, нарочито трубача којих у Србији има јако много или се свирком обраћаш искључиво потреби публике генерално?


- Више се трудим да угодим публици, јер због њих наступам и то ми је логицно. Тешко је наћи средину и помирити укус професионалца и просечног љубитеља музике, али ипак није немогуће. Није ретко да ми после наступа приђу колеге музичари, пруже руку и кажу како су уживали. Кад има љубави према музици, онда ништа није немогуце.


Да ли намераваш и даље да експериментишеш са формом оркестра и аранжманима или је твој Биг бенд чаробна формула од које нећеш одступати?


- Сто се тиче форме оркестра – то је то, али са аранжманима се увек мозе експериментисати. Препуштамо се музици, па ћемо видети где це нас одвести.


"Чињеница је да Сабор висе није онај исти. То често чујем од људи, просечних слушалаца и посетилаца, увек са неком дозом разочарења у гласу."



Сви волимо да чујемо изворно музицирање традиционалних песама, са свим оним твојм мелодичним украсима и сјајно оркестрираним аранжманима који те покривају. Да ли ћеш наставити пођеднако да чуваш традицију као што пробијаш нове, непознате границе трубачког музицирања или то остављаш млађима?


- Сматрам да сви заједно треба да се трудимо да сачувамо традицију. Хвала Богу, богата је и имамо шта и за сачувати. Морамо бити отворени за све, презентовати то „несто насе“ људима у свету, али не смемо заборавити ко смо и одакле смо.


Шта би поручио младим трубачима који за сада сањају победе на Златибору или Сурдулици? Има ли универзалног рецепта за успех или је потребно бити некад и у одређено време на одређеном месту односно имати мало и среће?


- Наравно да је потребна срећа, као и за све у животу, али су ипак љубав према ономе сто радимо, преданост и доста труда главни фактори за успех и победе.

Труба либре својом оригиналношћу, квалитетом песама и аранжманима, заслужује епитет ремек дела наше музике и то у време велике кризе ауторства, не само код нас, већ и у свету. Да ли је тешко створити ново дело?


- Није бас лако, али није ни тако тешко. У праву сте да је криза, људи су у исто време и засићени и незадовољни свиме од све те доступности, захваљујући интернету и савременим технологијама. Није толико тешко стварати, колико је тешко остати на правом курсу и не залутати у свему томе. Остати близак и схватљив људима.



"Иако се публика донекле променила и има нове критеријуме, мислим да смо ми показали да се може ићи у корак са савременим музичким трендовима, а у опанцима српске традиционалне ношње"



Где налазиш инспирацију за ауторски рад? Да ли ствараш сам или са оркестром?


- Инспирацију налазим свуда, али најчесце у природи, када сам удаљен од свега. Обично тако стварам нове теме, бележим све то на начин који ми је доступан у том тренутку, а касније све разрађујемо кад је цео бенд на окупу. Идеје никад нису на одмет.


Познато је колико цените и поштујете Драгачевски сабор трубача, због чега му се увек враћате и обогатите садржај вашом свирком и присуством. Међутим, нема више тајни да Сабор губи стари сјај и да су му потребне неке системске промене. Да ли се публика променила и донела са собом неке нове критеријуме и захтеве, или је проблем комплекснији?


- Да, чињеница је да Сабор висе није онај исти. То често чујем од људи, просечних слушалаца и посетилаца, увек са неком дозом разочарења у гласу. Истина је и да се публика променила, има другацијих очекивања, али ипак мислим да није потребно много да се свима удовољи, а да Сабор остане оно што јесте.


"У фокусу треба да буде трубацка музика, па можда да ти концерти естрадних звезда буду другачије аранжирани и уз пратњу трубачких оркестара. Јесте да то захтева додатног рада, али би сигурно имало више смисла"



Као човек са великим искуством када су свирке и фестивали у питању, какав је ваш предлог, у ком правцу би требало да се крене и шта то треба поправити?


- Надовезаћу се на претходни одговор – људи често замерају то сто на Сабору трубача наступају естрадне звезде које, да тако кажем, не припадају ту. Опет, мислим да се може наћи неки компромис. Може, вероватно, наступати било ко, сигурно има публике која долази искључиво на те концерте, не због трубе и трубача, али било би лепо кад би, на пример, ти наступи били осмишљени мало другачије, односно уклопљени у један такав фестивал. У фокусу треба да буде трубачка музика, па мозда да ти концерти естрадних звезда буду другачије аранжирани и уз пратњу трубачких оркестара. Јесте да то захтева додатног рада, али би сигурно имало више смисла. Као што сам већ поменуо, морамо сачувати традицију, пођеднако одрзавати јужњацки и западњачки мелос, по цему је Сабор увек и био препознатљив. Иако се публика донекле променила и има нове критеријуме, мислим да смо ми показали да се може ићи у корак са савременим музичким трендовима, а у опанцима српске традиционалне ношње.


Да ли ће Сабор и даље налазити место у вашем календару, када су наступи у питању?


- Наравно! Увек! Тако је било до сада и нема разлога да не буде и у будућности.